Ljubezen do domovine je eden od najmočnejših občutkov vsakega človeka. Zaradi tega čustva so pripravljeni tvegati svoje življenje, svojim potomcem pripovedovati pravljice o svoji domovini, se veselijo vrnitve k njej. Občutki, ki prihajajo iz pesmi, zgodb, filmov, radijskih oddaj, knjig v maternem jeziku, nekdo, ki ne živi več v svoji prvotni domovini in to ni izkusil, verjetno ne more razumeti. Imel sem priložnost doživeti, kako človek živi s tem občutkom, kako ga skrbno neguje, ne da bi se odrekel sprejetim sistemom vrednot svoje domovine, pa zopet spoštuje da je zaradi usodnih okoliščin nadaljeval življenje v drugem kraju, v drugi, “tuji” državi, kjer je imel priložnost biti eden tistih, ki so v življenju dobili možnost imeti dve domovini.
To je zgodba o mojemu dedku, Juriju Hafnerju. Rodil se je leta 1923 v Škofji Loki pri Ljubljani, enem od najstarejših in najlepših slovenskih mest. Ime je dobil po zavetniku mesta, svetem Juriju, vsi pa so ga poznali kot dedka Đoko, po imenu svetnika prevedeno v jezik pravoslavja – po gregorijanskem koledarju sveti Jurij pade na dan svetega Đorđa po julijanskem koledarju, od tod pa Đoka.
Pravijo, da se oseba oblikuje v otroštvu in mladosti. Čeprav je moj dedek več kot dve tretjini življenja živel v Srbiji, je do konca ostal čistokrven Slovenec ravno zato, ker je otroštvo in mladost preživel v svoji domovini, Sloveniji. Bil je osmi od petnajstih otrok. Izučil je za mizarja, pa ga je vojna odnesla na drugo stran. Stopil je v partizane in sodeloval v boju za osvoboditev pred fašisti. Po koncu vojne so ga poslali na Vojaško akademijo v ZSSR. Ko je diplomiral na akademiji se je kot konjeniški častnik vrnil v Jugoslavijo in po več premestitvah končal to službo v Nišu. Tukaj je ostal, ker si je ustvaril lastno družino, a otroci, moj oče in teta, pa so končevali šolo.
Nikoli ni prekinil zvezo z domovino. Bival je pogosto v Sloveniji, imel je veliko sorodnikov in prijateljev. Kadar je govoril o Sloveniji, to je pravil z velikim ponosom, poudarjenimi gestami in širokim nasmehom. Dejal je, da na svetu ni lepše države od Slovenije, tudi lepše regije od Škofje Loke. Poslušal sem že od otroštva, kasneje pa ko sem bival v Sloveniji, sem bil prepričevan v te zgodbe. Z njim sem obiskoval območje njegovega otroštva, pripovedoval mi je, kako je moral že zelo zgodaj začeti delati, pa tudi o raznih igrah, ki so se takrat igrale, o nabiranju gob, ribolovu na čistih gorskih potokih in rekah. Šli smo na pohodništvo, obiskali smo pote, kjer je bil v partizanih in kjer so delali skrivališča, pili vodo z izvirov, hodili nabirati gobe, jurčke in lisicičke, pozimi se sankali.
Ker se je pri samo 42 letih upokojil v vojski, je zaradi nemirnega in podjetniškega duha odprl predstavništvo podjetja iz Škofje Loke v Nišu, zato je s Slovenijo vzdruževal poslovne odnose. In pri tem je bil zelo uspešen, ker je to storil iz srca, z veseljem je zastopal podjetje s svojega območja in njegove visoko kakovostne izdelke. Izkazal se je kot uspešen podjetnik, čeprav se še nikoli ni ukvarjal z gospodarstvom.
Tudi po dokončni upokojitvi je še naprej predstavljal Slovenijo in povezoval Slovence, ki živijo v Nišu. Kot eden od organizatorjev je leta 2004 sodeloval pri ustanovitvi SKS “France Prešeren” v Nišu in je prvi član te skupnosti s člansko izkaznico številka 1. Bil je to most, ki niške Slovence povezuje z domovino, s koreninami in teh povezav ne bi smeli nikoli prekiniti. Njegova “mala Slovenija” sredi Srbije, v Nišu, danes šteje preko 400 članov, negujejo se slovenski običaji in tradicija, ohranjajo se stiki s Slovenijo, organizirajo se srečanja s slovenskimi združenji iz drugih mest in držav. Čeprav mojega dedka ni več, je ena od zapuščine njegovega 92-letnega življenja tudi slovenska skupnost v Nišu, pri ustvarjanju katerega je sodeloval. V čast mi je biti del tega združenja in ohranjati spomin nanj. Želim mu izpolniti željo, da povezave s koreninami ne bodo nikoli prekinjene.
Slovenci u Nišu – Jurij Hafner, jedan od osnivača SKS “France Prešeren”
Ljubav prema domovini je jedno od snažnijih osećanja svakog čoveka. Zbog te emocije spremni su da rizikuju svoje živote, da svojim potomcima pričaju bajkovite priče o svom rodnom kraju, da sa nestrpljenjem čekaju da se njemu vrate. Osećanja koja bude pesme, priče, filmovi, radijske emisije, knjige na maternjem jeziku, neko ko ne živi više u svojoj prvobitnoj domovini i nije to iskusio verovatno ne može da razume. Imao sam priliku da vidim kako se jedan čovek nosi sa tim osećanjem, kako ga brižljivo neguje, ne odričući se usvojenih sistema vrednosti rodnog kraja, a opet poštujući i to što je, sticajem sudbinskih okolnosti, život nastavio na drugom mestu, u drugoj, „tuđoj“ zemlji, gde je imao priliku da bude jedan od onih koji su u životu podareni mogućnošću da imaju dve domovine.
Ovo je priča o mom dedi, Juriju Hafneru. Rođen je 1923. godine u mestu Škofja Loka, nedaleko od Ljubljane, jednom od najstarijih i najlepših slovenačkih gradova. Dobio je ime po zaštitniku grada, svetom Juriju, a svi su ga znali kao deda Đoku, po imenu sveca prevedeno na jezik pravoslavlja – sveti Jurij po gregorijanskom kalendaru pada na dan svetog Đorđa po julijanskom kalendaru, otuda i Đoka.
Kažu da se ličnost formira u detinjstvu i mladosti. Iako je moj deda živeo u Srbiji više od dve trećine svog života, on je do kraja ostao čistokrvni Slovenac upravo zato što je svoje detinjstvo i mladost proveo u svojoj domovini, Sloveniji. Bio je osmo od petnaestoro dece. Učio je za stolara ali ga je rat odveo na drugu stranu. Priključio se partizanima i učestvovao u borbama za oslobođenje od fašista. Pri kraju rata poslat je na Vojnu akademiju u SSSR. Nakon završene akademije vratio se u Jugoslaviju kao konjički oficir, i tu službu, nakon više prekomandi, završio u Nišu. Tu je i ostao da živi jer je u međuvremenu oformio svoju porodicu, a deca, moj otac i moja tetka, završavali su školu.
Vezu sa rodnim krajem nikada nije prekidao. Često je boravio u Sloveniji, imao je puno rodbine i prijatelja tamo. Uvek kada je pričao o Sloveniji činio je to sa velikim ponosom, naglašenim gestikulacijama i širokim osmehom. Pričao je da nema lepše zemlje na svetu od Slovenije niti lepšeg kraja od Škofja Loke. Od malena sam slušao, a kasnije, prilikom boravka tamo sam se svaki put i uveravao u te priče. Obilazio sam s njim krajeve iz njegovog detinjstva, pričao mi je kako je vrlo rano morao da počne da radi ali i o raznim igrama koje su se u to vreme igrale, o branju pečuraka, o ribolovu na čistim planinskim potocima i rekama. Vodio me je na planinarenje, obilazili smo mesta gde je bio u partizanima i gde su pravili skrovišta, pili vodu sa izvora, išli da beremo pečurke, vrganje i lisičare, sankali se zimi.
Kako je penzionisan u vojsci sa svega 42 godine, zahvaljujući svom nemirnom i preduzetničkom duhu, otvorio je u Nišu predstavništvo jedne firme iz Škofja Loke, pa je vezu sa Slovenijom održavao i preko posla. I u tome je bio vrlo uspešan jer je to radio od srca, srećan što predstavlja firmu iz svog kraja i njene proizvode visokog kvaliteta. Pokazao se kao uspešan privrednik iako se privredom nikada do tada nije bavio.
I posle definitivnog penzionisanja nastavio je da radi na tome da predstavlja Sloveniju i povezuje Slovence koji žive u Nišu. Kao jedan od organizatora učestvovao je 2004. godine u formiranju SKS „France Prešeren“ u Nišu i prvi je član tog udruženja, sa članskom kartom broj 1. Za njega je to udruženje predstavljalo most koji spaja niške Slovence sa maticom, sa korenima, i te veze ne treba nikada da budu prekinute. Ta njegova „mala Slovenija“ usred Srbije, u Nišu, danas broji preko 400 članova, neguju se slovenački običaji i tradicija, održava kontakt sa Slovenijom, organizuju se susreti sa slovenačkim udruženjima iz drugih gradova i država. Iako mog dede više nema, jedna od zaostavština njegovog života dugog 92 godine je svakako i slovenačko udruženje u Nišu, u čijem stvaranju je učestvovao. Čast mi je što sam deo tog udruženja, što čuvam sećanje na njega. Njegovu želju, da se veze sa korenima nikada ne prekinu, želim da ostvarim.