Odlazak u Nemačku “trbuhom za kruhom” mašinskom tehničaru Dragoslavu Sašeku, članu Slovenske kulturen skupnosti “France Prešeren” pretvorio se u horor film, kada je nakon odluke da se vrati u Srbiju zbog pandemije korona virusom, završio u karantinu u Češkoj. Suočenje sa zatvaranjem granica i ukidanje autobuskog i železničkog saobraćaja prema Srbiji bio je totalni šok, a slovenačko državljanstvo koje ima uz sprsko, umalo ga nije ostavilo na graničnom prelazu Horgoš. Njegov put iz Nemačke u Srbiju trajao je neverovatnih šest dana.
Dragoslav Sašek kaže da će mu biti potrebno vreme da zaboravi šta mu se sve desilo u šest dana koliko je trajao njegov put od Hamburga do rodnog Niša.
Dobra zarada i nemogući uslovi rada
Na odlazak na rad u Nemačku odlučio se jer je firma sa juga Srbije tražila radnike njegovog profila, obećana zarada je bila dobra (2500-3000 evra), a uslov je bio pasoš neke od zemalja EU, što je Sašek imao. Na put je krenuo zadnjeg dana februara, kada se već pričalo o virusu COVID -19, ali kaže da nije ni razmišljao o mogućoj pandemiji.
Ponuđeni posao bio je oročen na 3 do 4 meseca i mislio sam da su izgledi da se zarazim veoma mali, jer ću po ceo dan biti na gradilištu, kaže.
Na gradilištu je bilo više od stotinu radnika, neki su bili iz zemalja EU, ali je bilo i dosta nih samo sa srpskim pasošem.
Devet dana sam radio po 12 sati, što jeste izuzetno naporno, posebno što je samo nedelja neradni dan. Investitor je forsirao tempo jer su ga jurili dogovoreni rokovi. Devetog dana, nakon završetka smene, odlučio sam da se vratim u Srbiju – priča Dragoslav Sašek, koga svi u Društvu zovu Buca.
Javio se nadređenom, isplatu za prethodnih devet dana niko nije pomenuo, a kod sebe imao dovoljno novca za povratak.
„Streljaće nas i spaliti“
Autobusku kartu, koja ga je vodila direktno do Niša platio je 95 evra, a pred njim je bio put dug 24 časa, jer autobus sakuplja putnike širom Nemačke. Čim se smestio na sedište, od stresa i prethodnog napornog fizičkog rada, osetio je da ga hvata nazeb, ali nije tome pridavao značaj, jer ide kući.
Čim su prešli granicu Nemačke i Češke, u autobus su ušli Česi sa zaštitnim odelima i počeli da ispituju putnike termo lampama koje detektuju povišenu telesnu temperaturu.
On u tom trenutku ima temepraturu 38,1, Čeh je tri puta meri i pokazuje mu. Samo on i momak iz Subotice sa mađarskim pasošem imaju povišenu telesnu temperaturu. Dalja procedura je bila da, pod pratnjom, njih dvojicu izvode iz autobusa, smeštaju u vozilo saniteta i voze do najbliže bolnice. Kupljene karte su propale, a autobus nastavlja put.
Najstrašnije je bilo što se sve desilo oko ponoći, u mrklom mraku, a nas dvojica smo prethodno spavali. Ne znamo gde se nalazimo, šta se dešava i gde idemo. Kroz prozor saniteta vidim da se krećemo kroz šumu, a put je makadamski. U jednom momentu momak iz Subotice me pita šta mislim gde nas vode, a ja mu kažem „u šumu da nas streljaju i spale”, smeje se ovaj Nišlija koga ni u trenucima neizvesnosti nije napuštao smisao za humor.
Karantin u Češkoj
O uslovima u bolnici Masarikova Nemoćnica na oko 100 km od Praga, Sašek ima samo reči hvale. Sa izuzetno ljubaznim doktorima i medicinskim osobljem se sporazumevao na engleskom jeziku. Ispitivali su ga o hroničnim bolestima, izmerili visinu i težinu i odmah uradili istoriju bolesti, razdvojili njega i momka iz Subotice.
Onda su mu uzeli krv i rekli da će, dok rezultat koji pokazuje prisustvo ili odsustvo korona virusa ne bude gotov, morati da ostane u karantinu.
Bio je smešten u jednokrevetnu sobu sa televizorom i bežičnim internetom, odvojenim kupatilom i toaletom. Obroci su mu ostavljani pred vratima, tako da mu se osoblje nije približavalo.
Naređeno mu je da u slučaju da doktor uđe u njegovu sobu, odmah stavi masku na lice i bude u krevetu na razdaljini od nekoliko metara.
U tom času još uvek ne znam da li sam zaražen ili nisam. Ako jesam, ostajem ovde na neodređemo vreme, ako nisam pustiće me da putujem. Gledam česku TV, a preko vibera sam neprekidano u kontaktu sa porodicom u Nišu. Oni me obaveštavaju da će Češka ubrzo zatvoriti granice i moje nespokojstvo raste uz časa u čas, navodi.
Tačno 24 časa kasnije, u njegovu sobu ulazi češki doktor, sada bez maske i saopštava mu da nije pozitivan na korona virus i da može da nastavi put. Izdaje mu potvrdu da je testiran, a ova potvrda sadrži i sve podatke o njegovom zdravstvenom stanju. Bravo za češke lekare!
Daleko je Srbija
Iz bolnice u Češkoj izašao je u subotu 14. marta oko 7 sati ujutru, uz uznemirujuće vesti da Češka od ponoći 15. na 16. mart zatvara granice, pa neće moći ni da se izađe, ni uđe u ovu zemlju.
Taksijem koji mu je pozvao ljubazni češki lekar odlazi na železničku stanicu da bi uhvatio voz za Prag u očekivanju da nađe bilo kakav prevoz do Beograda. Opcija su bili i Beč, Ljubljana i Zagreb, samo da se izvuče iz Češke.
Nažalost, kada sam stigao do glavne autobuske stanice u Pragu oko 10 sati, sve autobuske i železničke linije su već bile otkazane, a stanica skoro prazna. Taj očaj koji sam osetio ne mogu da opišem – nastavlja Sašek.
Seo je u restoran da popije kafu i nađe neki WiFi da se javi svojima i da zajedno pokušaju da nađu „exit“ iz novonastale situacije. Razmatrali su avionski prevoz, jer se ispostavilo da se iz Praga može još samo privatnim autom, avionom ili kombi prevozom. Avion za Beograd je odleteo tog jutra u 9 sati, kombi prevoz je bio pun, a Nišlija koji je trebalo automobilom da krene put Niša odustao je zbog cele situacije.
Onda se javlja moj mladi rođak koji već nekoliko godina radi u jednoj fabrici u Češkoj. On mi nudi prenoćište i pomoć u traženju prevoza za Niš. Sedam opet u voz i vozim se 90 minuta do mesta u kome živi i radi. Tu smo u toku večeri uspeli da rezervišemo mesto u kombiju koji je trebalo da pođe sutradan, u nedelju, 15. marta u večernjim satima. Taj kombi je nazvan „poslednja šansa“ jer je u njemu bilo devetoro nas koji smo valjda poslednji strani državljani koji su izašli iz Češke, nastavlja priču naš član.
Poslednja prepreka – granica sa Srbijom
Sašek kaže da je vozač „poslednje šanse“ uložio nadčovečanski napor da iz Češke izađu pre zatvaranja granice, a put je išao preko Austrije i Mađarske, a ne uobičajnom rutom preko Slovačke, koja je u međuvremenu takođe zatvorila granice.
Ljudi, nema pauze do srpske granice ako hoćete kući, rekao je vozač i na Horgošu su bili oko 4 sata ujutru.
U tom trenutku bili smo jedini na granici, nigde vozila, nigde žive duše, sablasno. Vozač nam pokupi pasoše, pogleda moj slovenački pasoš i kaže mi da neće da me puste. Srpski pasoš nisam poneo, a imam dvojno državljanstvo, nisam ni ličnu kartu i opet me, po ko zna koji put u ovih nekoliko dana, obliva hladan znoj, kaže Sašek.
Zvao je porodicu i napravio plan B: ako ga ne puste carinici, sešće neko od porodice u auto i doneće mu srpski pasoš, a on će čekati s one strane granice, u Mađarskoj.
Na sreću, srpskim carinicima bila je dovoljna vozačka dozvola koju je imao u novčaniku.
Prinudni i dobrovoljni karantin
Priča „u doba korone“ i muke našeg člana završene su u ponedeljak 16. marta kada se oko podneva našao u svojoj kući.
Došlo mi je da poljubim prag, kaže.
Javio se Institutu za javno zdravlje u Nišu i ispričao im svoju avanturu. Roditeljima je samo mahnuo da znaju da je sve u redu i odlučio da se, po preporuci lekara, izoluje na dve nedelje, iako ima potvrdu da nije zaražen koronom.
Međutim, moj rođak u Češkoj koji me je primio na jednu noć, doživeo je da mu policija u dva noću dođe na vrata, jer su imali prijavu da je kod njega boravio sprski državljanin moguće zaražen virusom. Kuća u kojoj živi sa još petoro ljudi stavljena je u prinudni karantin, iako je dao sve moje podatke, kao i ime bolnice u kojoj sam testiran. Sad mi je još on briga, da se sve završi kako treba, pa da probam da zaboravim ovu avanturu. U svakom slučaju, u skorije vreme ne pada mi na pamet da napuštam Srbiju. U obzir dolazi samo Slovenija, dodaje uz smeh
Težave “po kroni”: Šest dni od Hamburga do Niša
Odhod v Nemčijo “s trebuhom za kruhom” k strojnemu tehniku Dragoslavu Sašeku, članu Slovenske kulturne skupnosti “France Preseren”, se je spremenil v grozljivko, ko je po odločitvi o vrnitvi v Srbijo zaradi pandemičnega virusa korone končal v karanteni na Češkem.
Soočenje z zapiranjem meja in ukinitvijo avtobusnega in železniškega prometa v Srbijo je bilo totalni šok, slovensko državljanstvo, ki ga ima skupaj s srbskim, pa ga je skoraj zapustilo na mejnem prehodu Horgoš. Njegova pot od Nemčije do Srbije je trajala neverjetnih šest dni.
Dragoslav Sasek pravi, da bo rabil čas, da pozabi, kaj se mu je zgodilo v šestih dneh, kolikor je trajala njegova pot od Hamburga do rodnega Niša.
Dober zaslužek in nemogoči delovni pogoji razrešnica
Za službo v Nemčijo se je odločil, ker je podjetje z juga Srbije iskalo delavce njegovega profila, obljubljena plača je bila dobra (2500-3000 evrov), pogoj pa je bil potni list nekaterih držav EU, ki ga je imel Sašek.
Na pot se je odpravil zadnji dan februarja, ko se je že govorilo o virusu COVID-19, a je dejal, da o morebitni pandemiji sploh ni razmišljal.
” Ponujena služba je bila določena za 3 do 4 mesece in mislil sem, da so možnosti za okužbo zelo majhne, saj bi bil ves dan na gradbišču, pravi. Na gradbišču je bilo več kot sto delavcev, nekateri iz držav EU, veliko pa jih je bilo tudi le s srbskimi potnimi listi. Devet dni sem delal 12 ur, kar je izjemno težko, še posebej, ker je nedelovni dan le nedelja. Vlagatelj je silil hitrost, ker so ga preganjali dogovorjeni roki. Deveti dan, po koncu izmene, sem se odločil, da se vrnem v Srbijo”, pravi Dragoslav Sašek, ko ga v Društvu vsi imenujejo Buca.
Poklical je nadrejenega, nihče ni omenil plačila v preteklih devetih dneh in imel je pri sebi dovolj denarja, da se je lahko vrnil.
“Ustrelili nas bodo in požgali”
Za avtobusno vozovnico, ki jo je pripeljala neposredno do Niša, je plačal 95 evrov, pred njim pa je bila 24-urna pot, saj avtobus zbira potnike po vsej Nemčiji.
Takoj ko se je usedel na svoj sedež, zaradi stresa in prejšnjega težkega fizičnega dela, je zajel mraz, a na to ni bil pozoren, ker je šel domov.
Takoj ko so prečkali nemško-češko mejo, so se Čehi v zaščitnih oblekah vkrcali na avtobus in začeli zasliševati potnike s termičnimi svetilkami, ki zaznavajo vročino. Takrat ima temperaturo 38,1, Čeh jo trikrat izmeri in mu jo pokaže.
Samo on in fant iz Subotice z madžarskim potnim listom ima vročino.
Nadaljnji postopek je bil, da sta jih ob spremstvu odpeljala z avtobusa, jih spravila v reševalno vozilo in odpeljala v najbližjo bolnišnico. Nakup vstopnic ni uspel in avtobus nadaljuje pot.
” Najbolj grozljivo je bilo, da se je vse zgodilo okoli polnoči, v mrkli temi in sva oba že prej spala. Ne vemo, kje smo, kaj se dogaja in kam gremo. Skozi reševalno okno vidim, da se premikamo skozi gozd, cesta pa je makadamska. V nekem trenutku me fant iz Subotice vpraša, kaj mislim, kam nas peljejo, in rečem mu, “naj nas strelja in zažge v gozdu”, se smeje ta Nišlija, ko smisla za humor ni zapustil niti v trenutkih negotovosti.
Karantena na Češkem
Sašek ima samo pohvale za razmere v Masarykovi bolnišnici, približno 100 km od Prage. V angleščini je komuniciral z izredno prijaznimi zdravniki in medicinskim osebjem. Zaslišali so ga glede kroničnih bolezni, mu izmerili višino in težo in takoj naredili zgodovino bolezni, ločili njega in tipa iz Subotice.
Nato so mu odvzeli kri in rekli, da bo do konca rezultata, ki kaže na prisotnost ali odsotnost koronavirusa, moral ostati v karanteni. Bil je nameščen v enoposteljni sobi s televizijo in brezžičnim internetom, ločeno kopalnico in straniščem. Obroke so mu pustili pred vrati, zato ga osebje ni pristopilo. Naročeno mu je bilo, naj si na obraz naloži masko in naj bo v postelji nekaj metrov stran, če bo zdravnik vstopil v njegovo sobo.
“Takrat še vedno ne vem, ali sem okužen ali ne. Če sem, bom tu ostal za nedoločen čas, če pa ne, me bodo pustili potovati. Gledam češko televizijo in sem prek Viberja v stalnem stiku z družino v Nišu. Obveščajo me, da bo Češka kmalu zaprla meje in moja zaskrbljenost narašča iz ure v uro”.
Natanko 24 ur kasneje v njegovo sobo vstopi češki zdravnik, zdaj brez maske, ki mu reče, da ni pozitiven na virus korona in da lahko nadaljuje pot. Izda mu potrdilo, da je bil testiran, in to potrdilo vsebuje tudi vse podatke o njegovem zdravstvenem stanju. Bravo za češke zdravnike!
Srbija je daleč
Iz bolnišnice na Češkem so ga izpustili v soboto, 14. marca, okoli 7. ure z motečo novico, da Češka od polnoči 15. do 16. marca zapira meje, zato ne bo mogel zapustiti ali vstopiti v to državo. S taksijem, ki ga je prijazni češki zdravnik poklical, se odpelje na železniško postajo, da ujame vlak za Prago, v pričakovanju, da bo našel prevoz do Beograda. Dunaj, Ljubljana in Zagreb so bili tudi možnost, samo da bi se umaknili s Češke.
“Na žalost, ko sem okoli 10. ure prispel na glavno avtobusno postajo v Pragi, so bile vse avtobusne in železniške proge že odpovedane, postaja pa skoraj prazna. Ne morem opisati obupa, ki sem ga čutil”, nadaljuje Sašek.
Sedel je v restavraciji, da bi spil kavo in našel WiFi, da pokliče svojo družino, in skupaj poskušajo najti “izhod” iz nove situacije. Razmišljali so o zračnem prevozu, saj se je izkazalo, da lahko iz Prage zapustite le z zasebnim avtomobilom, letalom ali kombijem. Letalo za Beograd je vzletelo tisto jutro ob 9. uri, prevoz s kombijem je bil poln, Nislija, ki naj bi se vozil v Niš, pa je zaradi celotne situacije odnehal.
“Nato pride moj mladi bratranec, ki že nekaj let dela v tovarni na Češkem. Ponudi mi nastanitev in pomoč pri iskanju prevoza do Niša. Spet se usedem na vlak in se 90 minut vozim do kraja, kjer živi in dela. Tam smo si zvečer uspeli rezervirati mesto v kombiju, ki naj bi šlo naslednji dan, v nedeljo, 15. marca, zvečer. Kombi je bil imenovan “zadnja priložnost”, ker je bilo v njem devet, ki smo verjetno zadnji tuji državljani, ki smo zapustili Češko”.
Zadnja ovira – meja s Srbijo
Sašek pravi, da se je voznik “zadnje priložnosti” nadčloveško potrudil, da je izstopil s Češke, preden se je meja zaprla, cesta pa je šla skozi Avstrijo in Madžarsko, ne pa običajna pot skozi Slovaško, ki je medtem tudi zaprla meje.
“Ljudje, do srbske meje ni nobenega odmora, če želite iti domov”, je rekel voznik in so bili okoli 4. ure zjutraj na Horgošu.
“Takrat smo bili edini na meji, brez vozil, brez živih duš, sablasno. Voznik je pobral naše potne liste, pogledal moj slovenski potni list in mi rekel, da me ne bodo pustili”.
“Nisem prinesel srbskega potnega lista in imam dvojno državljanstvo, nimam niti osebne izkaznice in spet me, kdo ve, kolikokrat v teh dneh, oblije hladen znoj”.
Poklical je družino in naredil načrt B: če ga cariniki ne pustijo, bo nekdo iz družine sedel v avto in mu prinesel srbski potni list, počakal pa bo na drugi strani meje na Madžarskem.
Na srečo so imeli srbski cariniki dovolj vozniškega dovoljenja, ki ga je imel v denarnici.
Prisilna in prostovoljna karantena
Zgodba “v času krone” in trpljenje našega člana se je končala v ponedeljek, 16. marca, ko se je okoli poldneva znašel v svoji hiši. Kontaktiral je Inštitut za varovanje zdravja v Nišu in jim povedal o svoji pustolovščini. Staršem je le pomahal, naj jim sporočijo, da je vse v redu, in se dva tedna po zdravnikovem priporočilu izoliral, čeprav ima potrditev, da ni okužen s korono.
“Vendar je moj bratranec na Češkem, ki me je sprejel eno noč, doživel, da je policija prišla na njegova vrata ob dveh zjutraj, ker so imeli prijavo, da srbski državljan, ki je bil morda okužen z virusom, je ostal pri njem. Hiša, v kateri živi s še petimi ljudmi, je bila postavljena v prisilno karanteno, čeprav je navedel vse moje podatke, pa tudi ime bolnišnice, v kateri sem bil testiran. Zdaj me še vedno skrbi, da se vse konča pravilno, zato poskušam to avanturo pozabiti. Vsekakor se mi ne zdi, da bi v bližnji prihodnosti zapustil Srbijo. V poštev pride samo Slovenija” v smehu dodaja