Kot nova članica društva France Prešeren, velika mi je čast in zadovoljstvo, da podelim utiske o Prešernovem dnevu, ki smo ga proslavili v Nišu.
Po štirih letih provedenih v Švedski, kjer sem doktorirala, sem se nedavno vrnila v Niš. Moja baka je bila Slovenka, in odrastala sem z jezikom in vrednotami, ki jih nisem vedno znala da imenujem: skromnost, odgovornost prema skupnosti, ta tiha solidarnost, ki se ne kaže glasno ali se globoko čuti. Kada sam ih srela u Švedskoj, nisu mi bile strane.
Nakon povratka, bila sem iskreno srećna kada sem ugotovila, da u Nišu obstaja slovensko društvo. Jako mi je krivo što nisam imela prilike da obiskujem Slovenijo dok je baka Ivanka bila živa, i što sam bila premlada kada je preminula. Članstvo mi na neki način pomaga, da se občutim bliže njej, makar skozi jezik, ali domišljijo, kako je ona doživela svet.
Jako me veseli, da ustanovitelji želijo, da gredo dalje od formalnega obeleževanja in da grade dogodke, ki res slave tu vezu s Slovenijo. Osmog februarja nam je Dejan Kosanović predstavil življenje in delo Franceta Prešerna, potem pa je Ivica Gruden istu priču povedal na slovenačkom, a na koncu sem ja recitovala O, vrba, tudi na slovenačkom.
Nisam to uradila samo zaradi programa. Uradila sam to, ker sem tu pesem res občutila.
Prešeren piše o čežnji, o domovini, o tem šta ostane u človeku kada je daleč. I ja to nisam čitala kao istorijski tekst, već kot neko ko je i sam prošao skozi taj tihi razgovor sa sobom: šta sem ostavila, šta sem pronašla, šta bih drugače uradila. Nisam odgovorila na pritožbo. Odgovorila sam sa zahvalnošću, što nisem ostala, što sam otišla, što sam se vratila. Život ne traži od nas da izberemo en edini pravac i ostanemo mu verni po vsako ceno. Može se ići, vračati, ići ponovo, i u tome je lepota slobode.
Več smo končali z zdravjem in posluženjem. Še posebej mi je drago bilo upoznavanje z ostalimi člani. Toliko različnih življenjskih zgodb, a spet neke skupne niti, ki povezujejo ljudi na način, ki ga je težko razložiti, ali je lahko prepoznati.
Jedva čakam, da nadaljujemo druženje in da skupaj obiskujemo Slovenijo. A upam se da bom do takrat naučil da vodim bar en razgovor na slovenačkom, ker mi se jezik čini jako lepim.
Avtor: dr Jovana Zlatković